Arhitektura

Arhitekta

Arhitekta se bavi planiranjem i projektovanjem zgrada i drugih građevina, te sudeluje u nadzoru i vođenju gradnje. Arhitekta osmišlja građevine s obzirom na kontekst iprogram, razmatrajući pri tom masu, formu, volumen, prostor, teksturu, strukturu, svetla i senke, materijale i pragmatične stvari kao troškove, konstruktivnih i tehnoloških ograničavanja da bi došao do praktičnog, ekonomskog i po mogućnosti umetničkog arhitektonskog dela.

Osnovni pojmovi u arhitekturi

Određeni pojmovi se stalno ponavljaju i na nov način realizuju pri projektovanju građevina, nezavisno od stila i epohe.

• Prostor: Definicija, dimenzije, položaj, realizacija i formalno oblikovanje prostora su najbitniji zadatak arhitekture.
• Forma: Oblik arhitektonskog dela, njegova skica, forma i veličina, su aspekti koji nisu jednostavno izvedeni iz funkcije. Nacrt nikada nije direktna posledica zadatih parametara. Tu postoji uvek komponenta estetske i formalne organizacije. Kako će građevina izgledati iz određenog ugla? Koje boje i materijali su najpogodniji? Sve ovo leži u domenu projektanta-umetnika.
• Funkcija: Dobro funkcionisanje jedne građevine je osnovna svrha arhitekture. Ovo podrazumeva tehničko funkcionisanje arhitektonskog dela u praksi, ali i estetske i druge funkcije koje ono treba da ispuni. Arhitektura je jedna od retkih umetnosti (uz dizajn), koja pored estetske vrednosti ima i upotrebnu vrednost, i stoji uvek na razmeđi umetnosti i funkcije.
• Poruka: Nacionalna biblioteka Francuske ima formu 4 zaklopljene knjige i time daje poruku o svojoj nameni. Komanda Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu podseća na avion i takođe daje poruku o svojoj funkciji.
• Veza sa okolinom: Idealizovan primer arhitekture je nacrt građevine, koji se na više načina može uklopiti u svoju realnu okolinu. Ovo se postiže, na primer: različitim formama, izborom boja i materijala.
• Značenje: Svaka građevina ima individualni iskaz i karakter, koji se pokazuje kroz oblik, funkciju ili organizaciju.

Razlika između arhitekture i građevinarstva

Razlika između arhitekture i građevinarstva često je bila predmet kontroverzi. Nikolaus Pevsner, evropski istoričar iz prve polovine 20. veka, rekao je: „Garaža za bicikle je građevina, katedrala u Linkolnu je arhitektonsko delo“. Danas je razlika prilično nejasna. Bernard Rudofski je u slavnom delu „Arhitektura bez arhitekata“ svrstao u arhitekturu čitav niz građevina koje dizajniraju amateri. Što se više vraćamo u prošlost, to je veće slaganje oko onoga što spada u arhitekturu, s obzirom da vreme izoštri razlike. Ako poput Vitruvija smatramo da je arhitektura sva dobra izgradnja, znači li to da loša arhitektura ne postoji? Kako bi se problem rešio, pogotovu s obzirom na veliki broj građevina u današnjem svetu, možemo definirati arhitekturu kao ono što rade arhitekte. Tako bi se naglasak stavio na razvitak arhitekture i arhitekata. Pre se smatralo kako je arhitektura umetnost, a građevina inženjerstvo. Danas je takva podjela neodrživa, jer koliko je svaka građevina jedinstvena, toliko više dolazi do izraza nužnost saradnje inženjera i arhitekata, koliko je važna čvrstoća i sigurnost građevine, toliko je bitna njena funkcionalnost i estetika, a sve u svrhu korisnosti i upotrebljivosti kao konačnog cilja. Danas se pojam arhitektura najviše odnosi na visokogradnju, urbanizam i sl.

U jednom se smeru odvija građenje zgrada. Zgrade se ističu svojim glavnim delovima iznad zemlje, grade se dakle u visinu, pa se građenje zgrada često naziva visokogradnja. Visokogradnja je doslovni prevod starogrčke riječi „architectura“ (arhitektura) koja je internacionalizovana. S druge strane imamo gradnju saobraćajnica (puteva, željeznice, mostovi, tuneli) i hidrotehničkih građevina (vodovod, kanalizacija, hidrotehničke regulacije, melioracije, iskorištavanje vodenih snaga te plovnost reka i kanala) pomenuti se objekti grade uglavnom pri samom tlu, iako nije pravilo. Takvo se građenje često nazivaju niskogradnja običniji je naziv građevinarstvo.

 Arhitektura kao umetnost

Arhitektura je umetnost oblikovanja prostora volumenom. Ona je likovna umetnost koja ima praktičnu namenu – zaštita od prirodnih nepogoda (kiša, vetar, sneg, itd), hladnoće ili toplote. Građevina izvan stvara volumen (kaoskulptura), dakle ima raspored i odnos masa, odnos punog i praznog, zatvorenog i otvorenog, svojstva građe, osobitosti obrade površina, obojenost itd. Uz tri dimenzije – širinu, visinu i dubinu, arhitektura uključuje i četparku dimenziju – vreme, tj. kretanje potrebno da se arhitektura „doživi“ sa svih strana, iznutra i spolja! Poseban je i prostor unutrašnjosti arhitekture koji je potrebno posmatrati neodvojeno od spoljašnjeg omotača.

Raspored i organizaciju prostora, veličinu pojedinih prostora i njihove veze, možemo spoznavati tek iz arhitektonskih crteža ili snimaka. Oni moraju biti pravilni i "u razmeri", tj. da svaka mera u crtežu odgovara meri u stvarnosti u nekoj razmeri (1:100, 1:50, itd). Jedini način da doživimo arhitekturu kroz slike je da složimo jedinstven doživljaj o građevini iz slika izgleda (izgled), unutrašnjeg prostora odozgo (osnova) ili najbolje presekom građevine.Kada govorimo o proporcijama, nešto može biti malo, veliko ili skladno. Npr. građevine građene za čoveka, po nekim ljudskim merama, grobna humka je minijaturan, egipatske piramide su hiperdimenzionirane, a grčki hram je skladan.Grci su gradili skladnu arhitekturu jer su za merenje koristili mere preuzete iz veličine delova ljudskog tela po kojima su i nazvane: palac – dlan – lakat – ruka – korak itd. Zato, kad pogledamo grčku arhitekturu, u svim tim širinama i dužinama, mi nesvesno vidimo nešto što nam je „slično“ i zato nam se to sviđa. Primenjujući ljudske mere (antropometričke, prema grčkom antropos = čovek) i omere ili upotrebljavajući ih suprotno, može se svjesno i namerno graditi građevina u kojoj ćemo se osećati dobro i ugodno, ili u kojoj ćemo se osećati „malima“ ili „izgubljenima“. Upravo takav je odnos grčkog hrama ili renesansnog letnJikovca, prema egipatskom hramu ili, recimo, savremenom muzeju žrtava holokausta u Berlinu.

U istoriji čovečanstva – graditeljstvo se javilo posle slikarstva i vajarstva, tek u mlađem kamenom dobu. Ali, neke od prvih građevina su toliko mudro građene da su ostale u neprekidnoj upotrebi do danas (eskimski iglo, itd). Graditeljstvo prema upotrebnoj građi usklađuje i razvija odgovarajuće tehnike gradnje (kao opeka, beton...) i vrste konstrukcija (npr. arkada, kupola, svod, ...) zavisno od materijala i njihovog veziva.

Arhitektura se obično deli na:

• profanu (svetovnu) arhitekturu; U profanoj se bitno razlikuju stambena i društvena arhitektura.
• sakralnu (religijsku) arhitekturu
• fortifikacijsku (utvrđenja) arhitekturu

No, podelu arhitekture ne treba shvatiti kruto, jer su se kroz istoriju javljaju građevine kojima je funkcija pomešana. Takve su npr.:Dvorac-tvrđava u Velikom Taboru koji je ujedno i kuća za stanovanje obitelji Ratkaj, ilicrkva Vrboska na ostrvu Hvaru (16. vek) koja je ujedno i tvrđava za obranu od Turskih gusara

Materijali i konstrukcije

Kamen je jedan od najstarijih građevnih materijala, i može biti klesan u pravilne kvadrove, delomično obrađen, namerno grubo klesan (rustika), lomljen ili neobrađen. Drvo se većinom koristilo u obliku nosećih greda (vertikalnih ili horizontalnih), i dasaka. Još jedan stari materijal je opeka (zemlja ili glina iz kalupa pečena ili sušena na suncu). Ovim tradicionalnim materijalima nastajale su građevine koje su imale bočne volumene - nosači (zid, stup i stub, greda i luk) i gornje volumene - teret (krov, plafon i svod, kao i kupola), a oblik je zavisio od njihovih različitih rešenja.

Hiljadama godina gradnja se služila kamenom, drvetom i opekom, a onda se s industrijskom revolucijom u 19. veku uvode metalne konstrukcije i armirani beton (beton preko konstrukcije od čelične žice). Tada se počinje uveliko koristiti i staklo, ne samo za ispunjavanje prozora, nego i kao građevinski element fasada. Metalnom konstrukcijom uveden je potpuno nov način gradnje: delovi po meri napravljeni u fabrici se povezuju u celinu spajanjem ili montažom.

Kao što je 19. vek obilježen čeličnim konstrukcijama tako se u 20. vek najviše gradio u armirano-betonskim konstrukcijama. Nasuprot tradicionalnoj gradnji, kad kuća raste postepeno, armirano-betonsku se građevinu gradi u dve faze: najprije se postavi kostur od okomitih nosača (poput stubova) i vodoravnih ploča (plafon ili sprat), a onda se iznutra podižu pregradni zidovi, spolja se postavlja staklena (ili neka druga) pregrada.

Istorija arhitekture

Čovek prvo počinje razvijati profanu arhitekturu i to stambenu. U praistoriji grade se zemunice (jama pokrivena šibljem) ili sojenice (brvnare na obalama). To su jednoćelijske kuće (jedinicu prostora u kući nazivamo ćelija) sa ognjištem i prostorom za spavanje.

U antičkoj Grčkoj poznajemo dvoćelijsku kuću kojoj je prva prostorija bila za goste (megaron), a povučenija za žene i decu. Rimljani razvijaju kuću sa kvadratnim dvorištem okružen hodnicima i tremovima (atrijum), okolo kojeg se nižu sobe. Najstariji tekst o arhitekturi kao grani ljudske delatnosti je O Arhitekturi (De Architectura) latinskog autora Vitruvija, koji kaže da se arhitektura zasniva na skladu i ravnoteži tri osnovna načela: Lepote (Venustas), Čvrstoće (Firmitas) i Korisnosti (Utilitas).

U srednjem veku kuće se pojednostavljuju (soba iznad sobe, drveni strop i stepenište). U gotici se kuće šire na susedne, a u renesansi se ponovo grade veće gradske kuće i palate po uzoru na antiku. Od tada stambene zgrade rastu u visinu i gradovi okupljaju veliki broj stanovnika na relativno malom prostoru.

Od trospratnica i četverospratnica u 19. vek, nastaju desetospratnice i na kraju neboderi u 20 vek Danas je nezamislivo stanovati u domu koji nema specijalizirane prostorije (kupatilo, kuhinju, dnevni boravak ...), a veličina, raspored i veze prostorija zavise od njihove namene.

Odmah nakon kuće za sebe, ljudi su razvili građevine za svoje bogove. U sakralnu arhitekturu spadaju: hramovi, svetišta, mauzoleji (monumentalna grobne građevine), crkve, manastiri, džamije ... Hramovi širom sveta (od mezopotamskih visokih stepenastih hramova, ogromnih egipatskih, ili potpuno prekrivenih skulpturama u Indiji), građeni su da budu veličanstveni i bogati kako bi se bogu udobrovoljilo i navelo da poseti ta mesta za molitve i obrede.Sakralne građevine, kao najbogatije i najveće u gradu, možemo promatrati kao ogledalo društva u kojem su nastale i odraz cele kulture jedog naroda. Tako je crkva, oduvek, osim za verske obrede, služila za društvena okupljanja i bila je središte kulturnog života. Kroz srednji vek, crkva je bila jedina galerija umetnosti, muzej slikarstva i skulpture, jedina koncertna dvorana u gradu, školska ustanova. Ipak je prvenstveno služila duhovnim potrebama stanovnika, njihovom shvatanju Boga i života. Naravno, ta shvaćanja su se menjala tokom vremena, a s njima i arhitektura crkve. Tako je npr. romanička crkva (11. –12. vek) svojim oblikovanjem odgovarala nemirnom vremenu stalnog ratovanja među feudalcima, i uopšte osjećaju nesigurnosti, pa su te crkve imale što deblje i zatvorenije zidove, zvonike poput kula, uske prozore i uopšte je ličila tvrđavi. A gotička crkva (13. i 14. vek) slavi veću sigurnost i snažan privredni razvoj gradova, obrta i trgovine. Umesto zidova postavlja ogromne prozore, i njih ispunjava slikama od komada raznobojnog stakla (vitraž). Renesansna crkva (15. i 16. vek) poštuje načelo "Čovek je mjerilo svih stvari", stoga ono što je dobro za čoveka dobro je i za veru. Crkve su ličile na stambene građevine, možda malo raskošnije i oslanjala je se na dostignuća antike (s lukovima, kupolama, arkadama, itd). Barokna crkva (17. i 18. vek) je često ovalna, a ukrašena je tako da negira granicu prostora i stvara privid (iluziju) da se unutrašnji prostor crkve pretače u beskrajni prostor u kojem se sve kreće i mienja. Moderna crkva (20. vek) veruje u novo doba koje mora naći nov izraz. Stoga se lišava svih ustaljenih elemenata crkve (stupovi, kapitel, lukovi, ukrasni oblici, itd) i kao i sve u 20. veku bitno se razlikuje od celog prethodnog razvoja čovečanstva.

Palata, ma kome pripadala, uvek mora vršiti dve funkcije: osigurati što udobniji život vlasniku i drugima prikazati njegovo bogatstvo i moć.Zgrade javne i društvene namene su najčešće veća zdanja u gradovima za različite potrebe društvene zajednice. Isprva se zdravstvena, prosvetna, kulturna ili umetnička delatnost obavljala u zgradama koje se nisu razlikovale od stambenih. No, u novioj arhitekturi ove građevine razlikujemo po nameni: pozorišne zgrade, koncertne dvorane, muzeji, galerije, bioskopske-dvorane, stadioni, sportske dvorane, domovi kulture, itd Za upravljanje gradom, od najranijih vremena razvila su se dva tipa građevina: većnica ili palata vladara.

Najranije palate su bile utvrđene visokim i debelim zidinama, pa ih nazivamo tvrđavama. Svaka tvrđava nosi odlike svoga vremena (u gotici visoki zidovi, u renesansi zvezdasti, u baroku s ogromnim parkovima i bazenima, itd). Zanimljiv je prelaz iz gotike u renesansu gde visoki kvadratni zidovi tvrđava postaju niski, obli, u obliku petouglaa zidovi. Razlog tomu je promena načina ratovanja, tj. prelaz sa hladnog oružja (strele, mačevi, koplja, itd) na vatreno oružje (topovi, muskete, itd) otkrićem baruta.